Политика: Шта нас чека после Четвртог светског рата

December 1, 2016 | admin | конференција

Обележено 25 година украјинистике у Београду. У Антологији савремене украјинске драме Александар Ирванец пише о друштву у којем постоји само један гласач

Филолошком факултету недавно је одржана конференција „Украјинистика и словенски свет” поводом 25 година студија украјинистике на универзитету у Београду. Скуп су посетили украјинисти из света: академик Анатолиј Захњитко из Кијева, проректор националног универзитета у Лавову Јарослав Харасим, преводилац Ала Татаренко, Пол Векслер из Тел Авива, Андриј Даниленко, професор на Харварду, који је представио своју нову монографију „Од Шекспира до Кулиша”, Олег Румљанцев из Италије који је докторирао на теми украјинско-русинске дијаспоре у Војводини, и многи други.

‒ Гости су обишли фрушкогорске манастире које су осликали украјински мајстори и Карловачку гимназију где је први пут изведена „Траедокомедија” о цару Урошу Петом, Украјинца Емауела Козачинског, каже Људмила Поповић, утемељивач студија украјинистике на Филолошком факултету.

Према њеним речима, интерес за украјински језик започет је на иницијативу Милорада Павића који је међу првима проговорио о украјинско-српским везама у својој монографији о бароку.

‒ Павић је био и председник Српско-украјинског друштва, основаног 1991. године. У том друштву су била значајна имена српске културе и науке попут Динка Давидова, Дејана Медаковића, Десанке Максимовић, и професори катедре за славистику Београдског универзитета Миодраг Сибиновић, академик Предраг Пипер, Богољуб Станковић и доајен Богдан Терзић који је 1991. одржао прво предавање на катедри за славистику из украјинског језика. У Друштву је покренута иницијатива да се формира академска украјинистика, тако што ће се увести студије овог језика, што се догодило 1991. године, да би 2002. била оформљена и самостална група на коју се годишње упише 20 студената ‒ каже професорка.

На украјински су преведена дела наших класика, а у последње време и савремених писаца. У Београд долазе украјински књижевници, међу најпознатијима је Јуриј Андрухович, аутор књиге „Моја Европа”, који је написао и есеје о Украјини „Последња територија”, за које је добио Мировну награду „Ерих Марија Ремарк” града Оснабрика.

‒ Андрухович је заговорник идеје централно-европског простора, где убраја земље некадашње Аустроугарске, које имају заједнички културни простор, што може да се прати и данас. То је за њега Европа великих мислилаца и писаца: Кундере, Милоша, Конрада, и других. Он је добитник и Лајпцишке књижевне награде за европско разумевање. Писци иначе дају себе целог да предосете нешто што остали не могу. Сетимо се да је Зола упоредио писца са канаринцем којег носе у рудник, јер он први осети метан и умире. Чим виде да је канаринац угинуо, људи излазе из рудника. Писци су на неки начин и пророци, каже Људмила Поповић.

Наша саговорница подсећа да су књижевници били активни и током украјинске кризе, и тако је настала антологија „Мајдан” која окупља драме посвећене тој тематици. Такође, Људмила Поповић је на једној конференцији у Бечу о националним мањинама, анализирала коментаре читалаца у Србији, које су остављали на српским сајтовима поводом кризе у Украјини.

‒ Тада сам се суочила са феноменом ботова и коментара против Украјине, а у корист „браће Руса”, а у потпису Украјинац… Спровела сам анкету међу припадницима украјинске мањине у Србији и четвртина испитаних је рекла да се више пута нашла у ситуацији да се током украјинске кризе осећа нелагодно да открије свој национални идентитет, плашећи се реакције саговорника у општој атмосфери окретања јавног мнења против Украјинаца. На питање да ли сматрате да је начин извештавања о украјинскоj кризи штети рецепцији украјинске мањине у Србији, 47 одсто је одговорило потврдно – каже Људмила Поповић и подсећа да у Србији живи 5. 000 Украјинаца.

Наша саговорница обавештава и да је у српском преводу управо објављена Антологија савремене украјинске драме, у издању „Руског слова” из Новог Сада, и изражава наду да ће наши редитељи бити заинтересовани за неку од ових 13 драма. Када се појавила Антологија српске драме у Украјини, каже, одмах је у Лавову изведен „Професионалац” Душана Ковачевића.

‒Тематско тежиште ових драма налазе се у махом у оном међупростору у којем се налази и савремени човек, увек између страха од избора и кајања за последице тог избора. Драма „Recordings” Александра Ирванеца води нас у свет после Четвртог светског рата где постоји само један гласач. Велики бирач мора да изабере између мамајаца и бабајаца, у слободном преводу између Курте и Мурте. Трагедија је у томе што када стигне до Великог рачунара види да постоји само једно дугме…

Антологија је преведена и на русински, с обзиром да један део Русина (15. 000 живи у Србији) сматра себе делом украјинског народа, њиховим подетносом, каже професорка. „Као што су стари Грци имали тзв. ’симболоне’ ‒ плочице коју би поделили на два дела и када би њихови власници отишли у свет, оне би биле тајни знак распознавања, тако је Габријел Костелник, писац прве русинске граматике, написао да су русински и украјински као два брата, која се се толико променила током година али су остали своји, рођени. Тако је и ова антологија симболон да се они поново препознају”, каже Људмила Поповић.

Джерело: http://www.politika.rs/

admin author